Ševa
Stajala je jadna na brezovoj grani
i pjevala tužno, prolazniče stani…
Nije mogla letjet, slomljeno joj krilo,
dok je kiša lila nikog nije bilo.
Šibao je vjetar i ljuljao grane,
čekala je ševa da bar jutro svane…
Iznemogla, gladna i umorna oka gutala je
tama ko ponor duboka.
Čekala je spas i poruke slala, a onda je mrtva u
kaljužu pala.
Kad je jutro došlo i nestala tama u blatu je
ševa pocivala sama…
Snježana Kratz
