“Ne misliš valjda”

Ne misliš valjda

Ne misliš valjda
Da su  moja uha
Bez sluha
I da ne čuju
Kad ih pljuju,
Zapitkuju,
Oplakuju,
Štuju,
Uspavljuju,
Propuhuju
Ili napastuju.

Ne misliš valjda
Da su moje oči
Oslijepile u sljepoći
I da ne znaju
Kad ih prepoznaju,
Dozivaju,
Navikavaju,
Izmotavaju,
Obećavaju,
Nasmijavaju
Ili protrljavaju.

Ne misliš valjda
Da su moje sline
Ogrebotine,
Crvotočine
I da se ne suše
Kad ih njuše,
Cijede iz duše,
Guše
Ili nemilice ruše.

Ne misliš valjda
Da imam glavu
Za predstavu
I da ne znam misliti,
Osmisliti,
Promisliti,
Zaplakati,
Vjerovati,
Bolovati,
Ludovati,
Samovati
Ili zatrovati.

Ne misliš valjda
Da sam ostao bez nosa
Zbog zanosa
I da ne znam što miriše,
Uzdiše,
Diše,
Srcem piše,
Dušom njiše,
Životom briše
Ili ne postoji više

Ne misliš valjda
Da sam toliko glup,
Drven kao stup
I da ne znam što znače
Na štapu gaće,
Zaboravljene zadaće,
Nezarađene plaće,
Sanjane palače
Ili stiskanje jače.

Ne misliš valjda
Da sam zrak,
Otpuhnuti bezveznjak
I da ne znam što su očekivanja,
Nadmudrivanja,
Zadirkivanja,
Dodirivanja
Ili podmetanja.

Ne misliš valjda
Da sam vrag,
Izbrisani trag
I da ne znam,
I da ne znam
Ono što znam.

Ladislav Prežigalo