“Kako da budem ti”
Kako da ja budem ti? Nikako!
Ti budi ti, a ja sam ja – takva, ovakva,
svakakva…
A ja? Ti budi ti, i ne zavidi.
Imaš dovoljno smijeha pusta,
i jedna opora i gorka usta.
Gorčina njihovu sretnost pije,
ispraznost krije,
pa se neprestano smije i smije…
To nije smjeh od čiste sreće,
što iskru istine nosi u sebi …
Ne, to je smijeh rovit i pljesniv,
i onaj koji pripada tebi …
Al kako da ja budem ti? Nikako!
Ti budi ti i ne zavidi !
Puno tog znaš, al jedno ne znaš…
Da budem ti? Ne! Ti budi ti i ne zavidi…
Što ja to ne znam i što to znam?
Ne znaš…
Isplesti riječ u fino tkanje,
to je vještina, to je dubina,
i ono što tvojem biću fali,
nesputan duh ti nisu dali.
Ne znaš da letiš,
da radost juga po sebi pišeš.
Ne znaš da plačeš, ne znaš da dišeš.
Al ne ovako baš ‘kao svako…
Trebaš da dišeš kao da slova prvi put pišeš.
A kada plačeš treba da skačeš,
kao kad sretan kišu loviš,
E, vidiš – tek tad ćeš znati kako da ploviš,
i kuda ploviš.
Kako to skačeš, ali i plačeš?
A duh, što reče? Što da ti kažem…
Njega ne možeš kupiti, steći,
sa njim se budiš i ideš leći …
On je u tebi još od rođenja i
tu je priča – završena…
Snježana Kratz