Zablude uslijed neznanja kemije

Zablude uslijed neznanja kemije

Prokuhana voda šteti bubrezima

Najgore što nam se jedenjem kamenca može dogoditi je da primamo kalcij u obliku kalcijeva karbonata – u istom kemijskom obliku u kojem ga primamo kada pijemo tablete kalcija. Čim dospije u želudac, kalcij se otopi u želučanoj kiselini i kao takav biva apsorbiran kao i svaki drugi kalcij što ga primamo hranom

dr. sc. Nenad Raos

Nenad Raos

Nenad Raos

Nedavno sam, ne po prvi put, na jednoj internetskoj stranici pročitao kao ne valja piti prokuhanu vodu jer »kamenac« šteti bubrezima. Vjerovanje da kamenac iz vode, u ovom ili onom obliku, izaziva bubrežne kamence toliko je rašireno da se čak prodaju ionski izmjenjivači koji će od njega pročistiti vodu.

Kad to čujem meni se kao kemičaru diže kosa na glavi. Kao da se u vodi stvara nekakav pijesak koji izravno iz hrane dospijeva u bubrege! Kada bi u vodi i bilo takvoga pijeska, on sigurno ne bi došao do bubrega, nego bi kao i svaka neprobavljiva tvar izišao kroz crijevo.

No vratimo se kemiji. Ono što je se nalazi u vodi su kationi kalcija i magnezija te anioni ugljične i sumporne kiseline (hidrogenkarbonati i sulfati). Kuhanjem vodovodne vode hidrogenkarbonati se pretvaraju u karbonate, pa uslijed toga dolazi do taloženja kalcija u obliku kalcijeva karbonata. Tom reakcijom nastaju, između ostalog, sige (stalagmiti i stalaktiti) u pećinama te sedrene barijere na Plitvičkim jezerima.

Dakle, najgore što nam se jedenjem kamenca može dogoditi je da primamo kalcij u obliku kalcijeva karbonata – u istom onom kemijskom obliku u kojem ga primamo kada pijemo tablete kalcija (koje često ne sadrže ništa drugo osim kalcijeva karbonata). Kalcij se u tom obliku čim dospije u želudac otopi u želučanoj kiselini i kao takav biva apsorbiran kao i svaki drugi kalcij što ga primamo hranom. Tko mi ne vjeruje neka samo opere kamenac solnom kiselinom – jer želučana kiselina upravo je solna, klorovodična kiselina, HCl.

Moguće je zavarati alkoholometar jedenjem posebne hrane

policija_prometnaMeđu vozačima koji vole malo popiti kruže razne priče o tome što treba uz piće jesti da bi se, kad dođe trenutak istine, »napuhalo« ispod 0,2 promila. Istina je da se miris alkohola može prikrti, ali alkoholometar nije nos nego uređaj za kemijsku analizu.

Alkohol iz pluća u njemu se oksidira do octene kiseline, da bi se potom izmjerila kiselost, pH-vrijednost kemijski obrađenih plinova. Veća kiselost znači više octene kiseline, a više octene kiseline u mjernom uređaju znači i više alkohola u krvi.

Problem je da alkohol ne može oksidirati u ništa drugo nego u octenu kiselinu – osim ako se baš ne zapali (tada se oksidira do vode i ugljikova dioksida). Stoga uređaj ne možemo prevariti tako da alkohol iz daha oksidiramo (hranom?) prije izdaha.

Ipak, postoji mogućnost da ga prevarimo, no posve teoretska. Budući da alkoholometar zapravo ne mjeri alkohol nego kiselost kemijski obrađenog izdaha, moglo bi ga se zavarati tako da se s alkoholom izdiše i neka lužnata tvar (baza) koja će neutralizirati octenu kiselinu. Jedina plinovita baza za koju kemičari znaju je amonijak. Znači?

Neposredno prije »puhanja« treba usta isprati amonijakom ili – još bolje – poslije pića žvakati stajski gnoj. (Bi li to pomoglo ne bih znao reći. Trebalo bi provesti pokuse na životinjama, no etička ih komisija sigurno ne bi odobrila. Ne smije se mučiti životinje, čak ni za dobrobit znanosti!)

Komentari su zatvoreni