Škola u tramvaju

Škola u tramvaju

Nama u Zagrebu ne treba školski autobus jer imamo ZET-ov tramvaj. U njemu je u jutarnjim, pa i podnevnim satima graja, no ni slučajno takva kao u američkom školskom autobusu. Bit će zato i što mnogi učenik, a posebice student koristi tramvaj da bi u njemu učio i – što je za našu priču najvažnije – prokomentirao s kolegama ono što mu nije jasno

dr. sc. Nenad Raos

Nenad Raos

Amerikanci imaju, često se na filmu vidi, školski autobus, school bus. U njemu cika, vika i dreka. Djeca urlaju, viču na vozača, a on šuti i trpi. Trpi? Ma ne, pravi se kao da ništa ne čuje, jer glavno je da djeca ne skaču po autobusu. Jer bi se mogla povrijediti. Baš kao i pred školom, jer tamo ih već čeka domar ili dežurni nastavnik koji pazi da djeca ne bi iz autobusa slučajno potrčala. U američkim se školama ne trči i ne vrišti po hodnicima: to se čini samo na igralištu – i u autobusu.

No vratimo se u Hrvatsku. Nama u Zagrebu ne treba školski autobus jer imamo ZET-ov tramvaj. U njemu je u jutarnjim, pa i podnevnim satima graja, no ni slučajno takva kao u američkom školskom autobusu. („Što misliš zašto shool bus ima zatamnjene prozore?“, retorički me je pitao sin koji se njime vozio.) Bit će zato i što mnogi učenik, a posebice student koristi tramvaj da bi u njemu učio i – što je za našu priču najvažnije – prokomentirao s kolegama ono što mu nije jasno.

Đački razgovori

Mene takvi đački razgovori, da vam prvo kažem, koliko zabavljaju toliko i živciraju. „Kako netko to ne može razumjeti?“, često sam se puta znao zapitati kada sam ih čuo razglabati nešto iz matematike, fizike, a naročito kemije. „Koja aminokiselina nema optičke izomere?“, stoji studentica sa svojim kolegama pred teškim pitanjem koje im je očito na prošlom satu postavio profesor. „Glicin“, javim se iznebuha, ne mogavši više – poput glazbenika koji stalno sluša jednu te istu krivu notu – slušati takav razgovor. „To je jedina aminokiselina koja na alfa-ugljikovom atomu ima dva jednaka supstituenta, dva vodikova atoma, pa stoga ne može biti kiralna“, objasnim kratko i jasno, a zatim nastavim: „Zamislite, tamo u trgovini zdravom hranom prodaju L-glicin, a takvog glicina nema niti ga može biti. Prodaju kemikalije a ne znaju što prodaju – jer ne znaju kemiju!“

Time završih svoje predavanje, a oni me gledaju, pa u čudu pitaju: „A Vi ste profesor?“ Što da im kažem? Ako im se ne predstavim, ne nabojim sve svoje akademske titule, možda će ih profesor, onaj njihov pitati: „A tko vam je to rekao?“ „Neki čovjek u tramvaju…“

Radni dan počinje u tramvaju

No ima i druga škola u tramvaju. U mome poslu, poslu znanstvenika, najvažnije je postaviti pitanje. Ako bez pitanja dođem na posao onda neću imati što raditi, ili tko zna do kada promišljati dok se ne prihvatim pravoga posla. Stoga mi radni dan počinje već u tramvaju. Sjedim ili stojim, svejedno, i razmišljam o znanstvenom problemu. Možda ovako… Ma ne, ne bi to tako išlo. I što bi se na kraju dobilo? Ništa. Idemo dalje… I u tim razmišljanjima nesvjesno (ili polusvjesno) napisah kemijsku formulu na zamagljenom staklu (jer bila je zima). „Znam i ja kemiju“, začuh uto glas putnika iza sebe: „Em-en-o-dva“.

„To je manganov dioksid, poznat u mineralogiji kao piroluzit“, nastavih ja ovaj čudan razgovor. „A ima i em-en-o“, kazah potom te napisah prstom po zamagljenom prozoru: „MnO“.

„Toga nema“, putnik će meni, da me pouči kemiju (O, jadne li neznalice!), kad eto ti i trećeg sugovornika: „Znam i ja kemiju. Znam: ha-en-o-tri je formula dušične kiseline, dušične kiseline.“ Baš sam se spremao da mu za odgovor upišem peticu, kad tramvaj stade na mojoj stanici pa moradoh izići. Šteta.

Ostavi komentar

*

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.