“Ovdje kartamo po cijele dane jer žene ionako jedva čekaju da odemo od kuće”

Zna se tu okupiti više ribiča, donesu i piće pa nije dosadno / Kartaši se brinu za svoje »podstanare«, 12 nedavno okoćenih mačića i jednog dolutalog psića, kojima svakodnevno donose hranu

Na zagrebačkom jezeru Bundek posljednjih je dana moguće zateći tek pokojeg posjetitelja, a zagrobni mir koji je zavladao među tamošnjim raslinjem remeti tek automobil nekog ribiča i poneki šetač ili biciklist. Iako je Bundek postao mjesto koje uglavnom privlači ljude željne mira i tišine, ovakva se pustoš rijetko na njemu viđa, a lako ju je objasniti kada se sjetimo da su mnogi »zagrepčanci« spakirali svoje kofere i uputili se na more i tko zna kuda. Nakon što smo se uz stanovite napore probili razvaljenom cestom između obraslog raslinja kojem ne bi škodilo malo »frizeraja« stigli smo do prepoznatljivog sivog jezera, doma mnogih riba i jedne pačje obitelji.
Pored jezera uz dva ribička štapa zatekli smo umirovljenog policajca i člana Ribolovnog društva »Piškor«, Dragu Roksandića (44) koji je odlučio malo prikratiti vrijeme omiljenom »ribičijom«. Kako nam je rekao na jezero dolazi više puta tjedno ne bi li na kokice ili kukuruz ulovio kojeg šarana, amura ili štuku. Budući da ribe, (osobito kapitalci) znaju biti »hirovite«, Roksandić u želji da izbjegne odlazak kući praznih ruku i neželjenu blamažu ima štap »broj dva«, koji mu služi za ulov »sitniša«. Njegovo ribolovno društvo brine se za red i čistoću na jezeru i redovito organizira, za članove obavezno čišćenje jezera.
Društva nikad ne manjka
– Inače se tu okupi više ribiča, donesemo si  i za popit` pa nam nije dosadno. Dođu i drugi ljudi, pa roštiljaju, opisuje Roksandić. Velimir Hafner (54) dolazi svakodnevno na Bundek, a neizbježno mu društvo pravi rottweiler Riki (2). – Ma znamo mi hodati i po tri sata. To je odlična relaksacija, uživamo u miru i tišini. Pravi je to bijeg od svakodnevne gradske »ludnice«, rekao je Hafner,
kojem »mrtva sezona« na Bundeku uopće ne smeta. Nedaleko od ceste pod jednom se »strehom« okupilo društvo petorice penzionera (Vlado, Ivo, Stanko, Simo i Gojko) nadmudrujući se uz partiju bele. »Penzići« tamo kartaju cijele dane, dolaze čak i zimi, a Gojko im najčešće sudi«.
– Doma idemo samo prespavati. Žene ionako jedva čekaju da odemo od kuće. Kad dođem doma žena me pita kad buš već jednom otišel, otkrio nam je Ivo. »Ionako nemamo kaj drugo za raditi, pa kartamo«, dodao je Stanko. Kartaši se brinu se i za svoje »podstanare«, 12 nedavno okoćenih  mačića i jednog dolutalog psića, kojima svakodnevno donose hranu. Mačići se pomalo boje svog većeg rivala, ali njihovi skrbnici se nadaju da će se sprijateljiti.
Na klupici pod drvetom naišli smo na jedan po svemu sudeći ljubavni par koji nije pokazao interes za razgovor sa tamo nekim novinarom. Ma imaju oni »pametnijeg posla«. Tko bi im zamjerio? Osim toga, možda ne bi bilo dobro da im mame pročitaju imena u novinama.
(Boris Jagačić / Vjesnik, VII 2001.)